Ovdje ide neki opis za nesto sto nemam pojma zasta sluzi....

Istinita priča: Bog da prosti moje pokojne roditelje i naše pokojno zdravstvo

Napišite komentar

SVI VI KOJI MORATE U NAŠE BOLNICE - PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE

Pokojni otac, Bog da mu dušu prosti i podari rajsko naselje, bio je čvrst čovjek i veliki radnik, pravi gorštak. Radio je za trojicu. Toliko je volio raditi da mu na spomenik nisam napisao „ostah željan rada" samo zbog straha od mogućeg podsmijeha zlonamjernika. Fizički aktivan i u svojoj 67-oj godini bio je vrijedniji od svakog današnjeg prosječnog dvadesetogodišnjaka. Cijeloga života hranio se isključivo zdravom, domaćom hranom, onom koju je danas moderno zvati „organska". Nikad nije pušio, a par čašica domaće šljive sa vlastitog voćnjaka uz obrok bio mu je jedini porok. Starost su mu pratili nešto povećan pritisak i blaga srčana aritmija, koje je držao pod kontrolom redovnim terapijama. I odlascima doktorima.

doktori slusalice

Kad mu je iznenada pozlilo svi smo bili iznenađeni. Uputiše ga doktori na bolničko ispitivanje. Dok smo putovali svraćao sam na par mjesta, pozavršavao nekoliko poslića. On je izlazio iz auta, pozdravljao se sa poznanicima, šalio se. Zadirkivali su ga da se mane ekskurzije i vrati kućnim poslovima. Usput mi je pokazivao rasadnike voća u kojima je nabavljao sadnice, poučavao me koje se sorte najbolje primaju, rastu i rađaju na našem imanju, po kojim cijenama se nabavljaju.

Stigosmo. U vedrom raspoloženju i roditeljskom razgovoru. Ostavih ga sa doktoricom da ga pregleda, a ja se vratih na prijemno, da pozavršavam papire. Kad se vratih sve mi bi čudno. Odvedoše me prvo u kancelariju. Objasniše mi da je imao napad i da je sad u komi. Otrčah u bolničku sobu i nađoh ga vezanog za krevet, na glavi mu je bila ogromna čvoruga. Doktori mi se počeše izvinjavati objašnjavajući da je, dok mu je doktorica mjerila pritisak, iznenada pao na pod i udario glavu. Kako će pasti na pod sa kreveta dok mu doktorica drži ruku i mjeri pritisak!? Eto, dešava se!

Naredna četiri dana bukvalno sam živio sa njim u bolnici. Samo sam naveče odlazio kući, da prespavam. „Zakitio" sam sve doktore na odjeljenju, ali i medicinske sestre, u sve tri smjene. Da mi ga pripaze dok ja nisam tu. Nije bio pri svijesti, pokušavao je da ustane, dozvolio sam da ga vežu, da se ne povrijedi. Izvršene su sve potrebne pretrage. Nekoliko puta nosili smo ga na CT u drugu zgradu. Tehničar koji ga je skupa sa mnom nosao odbi da to radi. „Zakitih" i njega, šta ću. Poslije „kićenja" nastavi nositi bez femkanja.

Četvrtog dana njegovog liječenja doputovah u bolnicu oko 10 časova. Upitah kako mi je stari bio noćas. Svi skočiše na noge i počeše se u čudu zgledati. „Pa zar vam nije javljeno... znate... teško mi je da vam ovo kažem... primite moje saučešće, vaš otac je noćas preminuo," promrmlja jedva medicinska sestra. Bolnica se poče okretati oko mene, sjedoh u posljednji čas na krevet za preglede pacijenata. Brzo mi donesoše čašu vode.

Sahranih roditelja, sve po našim običajima. Ima tome već dvanaest godina. Žal vremenom jenjava, ali praznina ostaje vječno. Imam dovoljno godina da se mogu pomiriti sa činjenicom da nam svima roditelji umiru. Sa otpusnim pismom nikad se nisam i neću pomiriti. Tamo piše da je umro od epilepsije, koju nikad nije imao. Ali... šta ću, šta ja tu mogu? Njega nema pa nema, ko da je važno šta piše na tom parčetu papira.

UGASI SE I MAJKA

Bog Dragi dade pa mi majka imade dugu i lijepu starost. Poživi mirno, okružena djecom, unučićima, a dočeka i praunuče. Mada joj je srce uvijek čeznulo za onima preko okeana. Oni su morali otići, a ona je morala patiti za njima; život je to!

U svojoj osamdeset i trećoj godini malaksa i poče pobolijevati. Odvedosmo je doktorima, oni je uputiše u bolnicu. Onu istu u kojoj mi umrije otac. Ne bi mi pravo, ali mene tu niko ništa pitao nije. Tako je u našem zdravstvu, moraš poštovati njihove interne procedure i pravila.

Već na prijemnom me naružiše „ko Krsman kuju" što joj nisam uradio EKG i stavio kateter, stali joj bubrezi! Čuj što joj ja nisam stavio kateter!? Pa ja sam piskaralo, nisam doktor! Ne bi mjesta na nefrologiji, smjestiše je na onkologiju!? Jedna soba, u njoj trinaest bolesnika, majka četrnaesta. Uglavnom muškarci. Skinuše je do gola, raskrečiše joj noge i krenuše da joj „plasiraju kateter". Odmaknuh se malo, korak-dva, moja žena se primače, da je pridrži. Ni kakvog paravana, ni da je neko zakloni makar čaršavom... oni bolesnici neko gleda, neko ne gleda, većina ne gleda, nevoljnici, svako se o svom jadu zabavio! Raskrečili medicinari golu ženu od osamdeset i tri godine, ražirili joj noge i „plasiraju kateter" u krevetu na sred sobe u kojoj je još trinaest ljudi, a zakleo bih se da je golu osim oca drugo muško nije vidjelo otkako se porađala mnome prije pedeset godina. Znam da naše zdravstvo nema para, samo ne znam zašto ih nema kad od svake moje plate jedna četvrtina odlazi njima; a sve i ako nema para, zašto nema bar malo duše i humanosti; makar malo!

Drugi dan jedva je nađosmo. Premjestilo je sa onkologije na interno, a to kroz papire još nije provelo, pa smo išli od odjeljenja do odjeljenja, od sobe do sobe... prepoznasmo jednu medicinsku sestru i ona nam objasni gdje je mati.

Pobrinusmo se za njenu higijenu, nahranismo je, popi i malo kafe; kafu je mnogo voljela. Od medicinara nigdje nikoga da nam šta kaže. Dijagnozu, bilo šta. Dežurni doktor je negdje po drugim odjeljenjima, a mi nemamo vremena da dangubimo tražeći ga. Medicinska sestra se pojavi tačno u petnaest časova i uredno nas izbaci vani. Uzalud su bila objašnjavanja da nam je teško poštovati njihov tajming, da smo oboje morali uzeti izlaz sa posla koji će nam uredno odbiti od plate, da smo vozili sat i po do bolnice...

U ponedeljak majku zatekosmo krvavu i u lokvi urina. U polusvjesnom stanju je počupala braunile, kanile, katetere... niko joj satima nije prilazio. Prihvatismo se supruga i ja presvlačenja, sređivanja kreveta... medicinska sestra sredi nered na podu, oštro naruži u majku i nas i reče nam da je baka „užasno bezobrazna"! Odbismo da izađemo kad nam je naređeno i zadržasmo se dok krevet i majka nisu bili u pristojnom stanju. Pomogosmo i jednoj baki iz Gacka, u susjednom krevetu, amputirana joj noga, nahranismo i nju i sredismo joj krevet, baka blagosilja doboga. Reče nam da im medicinsko osoblje prilazi samo ujutro, pred vizitu, i popodne u sedamnaest časova, između toga ih jedva dozvati mogu čašu vode da im dohvate.

Nakon sedam dana otpustiše majku iz bolnice. Imaju oni neka svoja pravila ko do kada plaća, pa čim bolesnički dan počne padati na teret bolnice oni otpuštaju. Valjda. Napisaše da je „zaliječena". Njegovali smo je supruga i ja kod kuće kao malo dijete, danonoćno. Uzimali bolovanja na poslu, neplaćene slobodne dane, izvodili razne bravure da bi imala neprekidni nadzor i njegu. Prao je i ja kad nema supruge, šta fali, prala je i ona mene kad sam bio dijete. Nije dugo bolovala. Umrije majka, ugasi se, dogore kao svijeća.

I sad mi žao što i pokojnog oca ne vratih da umre u svojoj kući; napravio je tri a umrije u tuđoj, državnoj.

ŠTA DA RADE ŽIVI?

Iz rata sam izašao sa 27 godina, dva ranjavanja, i teškom kostoboljom. Obilazim doktore, travare, vračare, „bolan baje đe mu ne pristaje"... skoro da ne prođe noć a da ne popijem šaku tableta protiv bolova, samo da bih odspavao jedva par sati. Godinama već tako, a nije mi postavljena nikakva precizna dijagnoza. U posljednje vrijeme bolovi su intenzivni, veoma teško se krećem, nekretanje povećava gojaznost, gojaznost povećava bolove u kostima... pa ne izlazim od doktora. Šaltaju me od jednog do drugog, od reumatologa do radiologa, od državnih do privatnih... para im nadavati ne mogu, a svaki izlazak sa posla računa mi se kao „privatni izlaz" i pedantno odbija od platice. Mjesec dana čekao sam na red na snimak magnetne rezonance u Foči, a tog dana kad sam bio na redu, 30. jula, rečeno mi je da je doktorica „za kosti" otišla na odmor i vraća se tek 2. septembra. Na godišnjem je odmoru dva mjeseca!? A poslije toga ponovo na listu čekanja! U Kasindo ne mogu, Fond ne dozvoljava, privatno užasno košta... a u međuvremenu... postoji li uopšte zdravstveni sistem u Republici Srpskoj? je li svrha njegovog postojanja briga o zdravlju stanovnika??? Ili nešto sasvim drugo? Ili čak treće?

 

Piše: Zoran Janković

Put ka selu Bljuštevac kod Mokrog neprohodan nakon obilnih kišnih padavina Istaknuto

Napišite komentar

Stanovnici sela Bljuštevac u Mjesnoj zajednici Mokro, opština Pale, već nekoliko dana imaju problema sa prilaznim putem koji vodi do njihovih kuća u ovom selu, nakon što su obilne kišne padavine potpuno devastirale i učinile neprohodnim put ka ovom selu.

bljustevac mokro1 2

U prilogu vijesti nalaze se fotografije koje prikazuju trenutno stanje, a jedini način da se riješi ovaj problem, stanovnici sela Bljuštevac vide u sanaciji puta i izgradnji odvodnih kanala za kišnu kanalizaciju.

Bljuštevac je selo sa tridesetak stanovnika i samo po sebi nije veliko. Prilazni put ka selu je dužine oko kilometar i po, i neophodan je za normalno funkcionisanje stanovnika ovog sela koji ga svakodnevno koriste.

Pisma čitalaca: Samovolja ili zakon?!

Napišite komentar

Dugo sam razmisljala da li sve ostaviti kako jeste i samo krenuti dalje i boriti se za sebe, ali to nisam ja. Ja se nikad ne borim samo za sebe, i nikad ne zatvaram vrata drugima. Tako da cu veceras objaviti moj razlog prelaska sa FFUIS na drugi univerzitet, samo u cilju toga da narednim generacijama pomognem i dam mogucnost izbora, koji ja nazalost nisam iskoristila.

sofija tovarovic

Na prvoj godini Matematike i fizike Filozofskog fakulteta Univerziteta Istocno Sarajevo sam se prvi put susrela sa pojmom "Ucis, naucis, uradis sve i padnes" ? Ne samo ja, svi mi. Pismeni ispit iz Uvoda u algebru, vecina studenata uradila sva tri pitanja, samo jedno od nas 30 je polozilo. Svi su cutali, ja nisam. Tada su mi rekli da cutim, jer ako se budem bunila, znate, odmazda, necu zavrsiti ovaj fakultet. Pitala sam se kako neko ima pravo da me obori na osnovu rada u kome sam uradila tacno sva pitanja? Dobila sam odgovor od asistenta Marka Ćitića da su pitanja kao u knjizi ali da onda vjerovatno u knjizi nije dobro sve definisano i da dodjem drugi put jer on nema vremena za dalji razgovor. Precutala sam, dosla na narednom roku, upisala ocjenu. Mislila sam, svakome se moze desiti, JEDNOM.

Jedan po jedan rok, u svakom se meni, ili nekome od mojih kolega desavala ista situacija sa mnogim predmetima, vecinom kod vec pomenutog asistenta. U medjuvremenu, asistent mijenja termine ispita tako sto to javlja pojedincima na drustvene mreze, objavljuje rezultate isto tako. Meni licno se javlja da mu pomognem oko dezurstva na Svetosavskom takmicenju u Januaru. Odlazim, dezuram. Pitam ga kad mogu doci na konsultacije za Geometriju 1, jer mi je to ispit za uslov, a trebam da idem u USA.

On mi kaze da preradim zadatke iz zbirke i sa tog takmicenja. Preradim. Naucim. Neke razumijem, neke ucim napamet, jer ih nikada nismo dotakli na vjezbama. Rijesenja su stura i neshvatljiva, pa ste primorani ili moliti nekoga da vam objasni ili ih uciti napamet.

Dolazim na ispit, uradim sva tri zadatka, jedan sa vjezbi, dva iz zbirke, nikad radjena, sa sturim rijesenjima. Asistent je prije ispita naglasio da ne moramo crtati skice jer ih u zbirci za dosta zadataka nema. Za dva zadatka nacrtam skicu, za treci ne znam, znam samo rijesenje kakvo je dato u zbirci. Na ispitu dezura asistent Papaz, jer asistent Marko nije tu iz privatnih razloga. Predajem rad prva, sjedim u prvoj klupi, i odlazim kuci presrecna jer mi je to uslov, uslov za godinu, uslov za Vizu za Ameriku, a i ucila sam i previse, nemoguce je da padnem.

Dolaze rezultati, mene nema na njima. Pisem mejl asistentu, kada mogu doci na uvid u radove, na koji zakonski imam pravo. ne dobijam odgovor, pisem na Facebook, jer i on nama tu uvijek pise, dobijam blok kao odgovor. Odlazim na fakultet sa ciljem da po bilo koju cijenu dobijem uvid u svoj rad. Nalazim asistenta koji mi govori da uvid u radove JA ne mogu dobiti ?! Kako, po kom zakonu, zbog cega? Dolazim naredni dan, kaze mi da je moj rad izgubio, ovo se desavalo i drugim studentima sa njim, a ja nisam vjerovala. Kazem da cu zvati inspekciju ukoliko ne dobijem uvid u svoj rad. Konacno se moj rad pojavljuje, neprepravljen, bez i jedne ispravke, sa sva tri zadatka, dvije dvolisnice. Pitam sta je sporno, Marko mi odgovara da su sva tri zadatka tacna, ali da to nema nikakve veze jer nisam prosla i NIKAD necu.

Ponovim tu recenicu za njim i pitam ga da li je to bio nesporazum ili stvarno tako misli, odgovara mi da tako misli i da ni jedan student nije mogao uraditi ta tri zadatka, CUJETE LI VI, ISPITI SE PRAVE TAKO DA IH STUDENTI NE MOGU URADITI. SOK ZA SOKOM. Kaze ja sam to morala prepisati ili ko zna sta da sve uradim. Kazem mu da ga lijepo molim da na fin nacin ovo rijesimo, da on nije dezurao na svom ispitu iako je bio duzan, da asistent Papaz nije imao nikakve prituzbe na moj rad, da ga je uzeo bez ikakvih komentara i da sam prva predala rad. Univerzitetski asistent mi otvori vrata kaze da izadjem i da se pozdravim sa polaganjem tog ispita nekoliko godina, a ako naredni put dodjem da ce diskutovati sa Prodekanom o mom statusu. Pitam da li je to prijetnja, dobijam odgovor DA.

NE cekam vise nista, odlazim kuci uplakana. Vukovac, odlican ucenik u gimnaziji, istaknuti clan NVO sektora, predsjednica omladine OOCK u Palama, sve to, i neko mi kaze da za mene postoji ispit koji ne mogu poloziti. Uz pomoc roditelja odlazim do prodekana, pokrecem zalbu, na moju srecu Prodekan UIS doc.dr Vladimir Vladicic reaguje, uzima moj rad pregleda i naravno ne nalazi nista sporno. Sve ovo jer su moji roditelji sve vrijeme isli sa mnom, i borili se za ovo, kao pojedinac i student, niko me ne bi ni pogledao, a ne pomogao mi.

Dobijam odgovor da sam polozila pismeni dio ispita,to je aprilski rok, usmeni mogu izaci do kraja skolske godine,tacnije do Oktobarskog ispitnog roka, ukljucujuci i njega. JA odlazim u Ameriku, vracam se i u SEptembru 2 izlazim usmeni ispit Geometrije 1. NA spit dolazi novi profesor Nebojsa Elez, koji vec predaje mnostvo predmeta na ovoj katedri i pred svim studentima nas obavjestava da na usmeni ispit mogu izaci samo osobe koje su pismeni ispit polozile od Julskog roka pa do tog dana, dakle svi studenti osim MENE, da samo meni su zadaci ponisteni, iz nepoznatog razloga. Sok, nevjerica, suze, razocarenje, odlazim kuci i dobijam Persene od doktorice. Zasto, zbog samovolje, zbog odmazde, zbog mita, korupcije, nepotizma, svih neregularnih stvari koje su uradjene, ma ne, toga ima dvugdje, boli me sto samo ja ne cutim, i samo ja gubim. Da li znaci da trebate biti pokusni kunic koji trepce i cuti da biste zavrsili ovaj fakultet, da li znaci da se nemate pravo zaliti jer su svi sveti i neko ce vam se osvetiti? E pa da, znaci, na ovoj katedri znaci.

Ovo nije ni prvi ni poslednji slucaj koji se desio sa pomenutim asistentom, mada i za mnoge profesore bi se nasla po neka rijec, noc ja sam zeljla da iznesem ovaj slucaj u javnost, jer nisam jedina kome se desio, ali asistent i dalje predaje, blokira, i uredjuje katedru i ispite samo po svojoj volji.

Ove godine se upisalo 9 studenata ukupno na oba smijera matematiku i fiziku i Matematiku i informatiku. Nadam se da ce imati vise srece, jer sreca je jedino sto vam pomaze ovdje, a apelujem na roditelje da se posavjetuju sa drugim studentima na drugim Univerzitetima i spase svoje dijete od stresa i sekiracije.

Mnostvo studenata, koje ne zelim samoinicijativno da imenujem, imaju slicne i gore price, kako za ovaj tako i za druge predmete, nadam se da ce im ovo biti podstrek da ne cute i da pricaju o tome, jer samo tako mogu nesto promjeniti.

 

Napominjem da se post odnosi iskljucivo i samo na ketedru za Matematiku i fiziku Filozofskog Fakultetua u Istocnom Sarajevu. Drzim otvoren post kao mogucnost svim medijima da ga prenesu u potpunosti.

Hvala !

 

Autor: Sofija Tovarović

Ko je odgovoran za štetu nastalu padom snijega sa krova zgrade?! Istaknuto

Napišite komentar

Ako se nađete u situaciji u kojoj se našla naša sugrađanka D.M., kada joj je jutros u Ulici Stefana Nemanje u Istočnom Novom Sarajevu snijeg sa krova zgrade pao na automobil i pričinio veću materijalnu štetu, postavlja se pitanje šta dalje raditi?

ostecen auto lukavica

D.M. je pozvala policiju, koja je napravila zapisnik, obavila uviđaj i poručila joj da joj stoji na raspolaganju ukoliko bude nešto trebalo, ali da ne znaju kome je dalje trebaju uputiti za pomoć.

Naša čitateljka se pita: Ko je nadležan za saniranje materijalne štete ukoliko se ogromna količina snijega sruči sa krova na automobil? Umjesto tog automobila je mogao biti prolaznik.

Automobil je prema njenim riječima bio parkiran na propisno obilježenom parking mjestu, nedaleko od Policijske stanice Istočno Novo Sarajevo.

D.M. kaže da je sreća što je automobil bio prazan i kako ona kaže, "ko zna šta bi se moglo desiti da je neko bio u automobilu". I dalje ostaje problem ko će odgovarati za nastalu materijalnu štetu na njenom automobilu, pri tom da nigdje u blizini zgrade nije postojao znak upozorenja da se automobili ne parkiraju zbog mogućeg obrušavanja snijega sa krova zgrade.

Postavlja se pitanje: Ko štiti prava građana u Istočnom Sarajevu i kome da se obrate u ovom slučaju?