Menu
A+ A A-

Odavno Albanci ne prodaju samo košpe

  • Objavio:   Redakcija

Ko je ko na Balkanu. Ko kome kuha i kakvu kašu. Godine raspada Juge nisu još završile a bijeda koju sa sobom nose sve se teže podnosi. Ubijeđeni da je raspad predrage nam (nekome mrske) a sada pokojne Jugoslavije, počeo sa Slovenačkom Mladinom, pa zatim otcjepljenjem Kekeca, i danas pokušavamo da shvatimo šta je bilo Slovencima (od milja smo ih zvali ’’austrijski konjušari’’) da napuste našu predivnu i jednu jedinu Jugu. Dok su suvereno vladali tehničkim prostorom i Gorenje nam tušili po cijenama kojih bi se ozbiljna fabrika na zapadu stidjela, provodili su plan, davno skovan, kako da se odvoje od braće i naprave svoju malu deželicu. Kovali, skovali i napravili. Istina polako izlazi na vidjelo ali trebaće vremena da se svi njeni dijelovi ogole, mada ni tada neće biti potpuna. Ipak, Slovenci su imali svoj cilj i plan koji je mnogo stariji od mene (a ja baš nisam rosno cvijeće) i samo su čekali da dođe pogodan trenutak. I puf. Table na granici i mini rat sa golobradim vojnicima JNA koji niti su znali gdje su niti šta rade. Puc, puc, ožeži, ožeži. Izdaja? Ne znam! Da li su Jugu izdali Slovenci ili skupo plaćeni oficiri koji su se školovali, dobijali stanove gdje i kad žele, samo da bi bili spremni jednoga dana na brane svoju domovinu ’’ne žaleći da u toj borbi daju i svoj život!’’. Ovo ’’svoj život’’, iako sam ja sasvim drugačije učen i naučen, protumačeno je kao život nesretnih vojnika koji su, po sili zakona, plaćali dug svojoj domovini. Ostavljeni na milost i nemilost lovačkog društva iz Ljubljane, Maribora i Krkanovog Mesta, vojnici su se predali a Slovenija postala država. Konačno. I neopozivo. Sa svim svojim alpskim skijalištima, Kekecom i Mojcom i Elanom čije skije odavno ne kupuju osvješćeni i patriotizmom nabudženi Srbi s obje strane Drine. Potom Hrvatska koja je uvela kunu i šahovnicu i zatražila svoj dio Avnojevskog kolača i Srbi u njoj što su, braneći svoje domove i živote, podigli trobojku i napravili svoju državu u državi. Ratovalo se i ginulo na sve strane, za krst časni i slobodu zlatnu. Ginuli su i Srbi i Hrvati. Zemlja je ostala. Danas, mnogo godina poslije toga, kada odavno nema Srpske Krajine (osim  u pričama izbjeglica sa kojima će i umrijeti) Srbi ipak u Zagrebu, u parlamentu. Živi i zdravi. I, da ne povjeruješ, sa pravom glasa. Trebalo je dosta krvi da se prolije djece da se sahrani i prolije izbjegličkih suza (sa obe strane) da bi došli na početak. Hrvatska je nezavisna a Srbi su dobrodošli. Dobro, kod nekoga nisu ali ni Srbija nije mnogo bolja. Ako je bolja uopšte. Potom Bosna, najkrvavija balkanska bajka o stvaranju zemlje koja zemlja nije, o tri naroda smrtno zavađena,  o tri istine od kojih nijedna nije tačna. Prođoše vjetrovi rata mada poneki povjetarac i dan danas pirka, i ojađeni i opljačkani narodi počeše da prebrojavaju mrtve i nestale. Da traže masovne grobnice pa da bar pristojno sahrane žrtve bezumlja i stogodišnje mržnje. Kakvi smo Bože dragi. I sad Kosovo. Zemlja, kolijevka srpstva, sa svim svojim manastirima i zadužbinama koje su Srbi napustili seleći u Beograd da bi tamo, kao pravi proleteri, stvorili bolju budućnost za svoju djecu. Bolje podstanar u Beogradu nego gazda u Prištini. Za to vrijeme, dobra i predobra vlast SFRJ je primala sve što je bježalo od Envera Hodže. Azilante (Albance) naseljavala je, a gdje drugo do na Kosovo. I malo pomalo, postadoše oni većinska grupacija koja je sa Srbima krenula na nož. Ko je počeo prvi nikada saznati nećemo. Možda nekada ali već je kasno za bilo kakvu istinu. Mic po mic, proglasiše Albanci nezavisno Kosovo (naravno, pošto se dobro pomakljaše u ratu sa Srbima koji bi izgubili da ’’Milosrdni anđeo’’ nije opleo po Srbiji iz svih raspoloživih oružja i oruđa). Priznadoše Kosovo sve velike sile (bar one koje se pitaju) i gotovo. Srbi danas dokazuju da je na Kosovu bilo svega (od trgovine drogom do trgovine organima) ali Hašima boli neka stvar. On se sprema za Beograd (nadam se s firmom ’’Krstić’’ i istim krajem kakav je zadesio i autobus u neponovljivom ’’Ko to tamo peva’’). Kosovo naseljavaju uglavnom Albanci osim šačice Srba na samom sjeveru. A znamo izreku: čije ovce toga i planina. No kako se radi o čobanima nomadima tako i čobani iz prethodnog govorenja skontaše da je planina mala pa jedan dio stada poslaše u Bivšu Jugoslovensku Republiku Makedoniju da vide kakav je kvalitet trave. Zaprepašteni time što su na planini zatekli selo i u njemu dobro organizovanu i obučenu policijsku formaciju od čak četiri policajca, brojčano slabiji, Ali Tači i 40 Albanaca ipak napadoše i u junačkoj borbi pobijediše do zuba naoružane pendrecima makedonske policajce i poslaše poruku Makedoncima u kojoj kažu da hoće svoju državu. E jebem ga ja. Hoću i ja svašta nešto al ne može. Da li će dobiti državu ili će dobiti po nosu ne zna se još. Iza njih stoji Ujka Sem i Evropa. No biće šta bude. Strah me samo da ne bude usijanih glava. A one, na žalost,  na ovom prokletom poluostrvu rađaju kao gljive poslije kiše. Samo da se zna, odavno Albanci ne prodaju samo košpe. Ima tu još nekih stvari. Znam ja!

 

Foto: ilustracija - novasloboda.ba

Podijeli ovaj članak

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to TwitterSubmit to LinkedIn
Više iz ove kategorije « Alijin mali Counter Strike »
nazad na vrh

Goran Vračar